У наставку акције Фудбалског савеза Војводине и Организације судија Фудбалског савеза Војводине, пажња и акценат стављени су на доајене војвођанског суђења, односно на оне који су дали немерљив допринос фудбалу, али су, нажалост, често заборављени. Реч је о људима који су оставили дубок траг на фудбалским теренима – како у нашој земљи, тако и широм региона и Европе.

Крајем прошле године, Фудбалски савез Војводине и Организација судија ФСВ организовали су окупљање фудбалских судија ветерана, који су некада судили утакмице на највишем нивоу такмичења.

Ова видео серија инспирисана је бројним емотивним разговорима са овим дивним људима, а наш циљ је да вам ближе представимо њихове животне и судијске приче.

Данас имамо част и задовољство да угостимо човека чије је име препознато и цењено широм региона – великог човека, феноменалног арбитра и мајстора фудбалског суђења, господина Саву Чоканицу.

Био је један од најбољих судија некадашње Југославије, а између осталог, као главни или помоћни судија, био је актер чак 8 „вечитих дербија“.

Као некадашњи играч знао је све трикове за којима су на терену посезали његови дојучерашњи саиграчи, као и марифетлуке управа које у трци за пресудним бодовима нусу презале, поред догорања коначних исхода утакмица, ни од подмићивања судија.

Прошао је пут до звања савезног и потом интернационалног судије.

– Увек ми је било најважније да сам сваком својом одлуком задовољио правду – каже Сава Чоканица.

Када је први пут шутнуо лопту, на терену Славије са Подбаре, тада двогодишњи Сава Чоканица сањао је више од свега о томе да једног дана са трибина одгледа неку од великих фудбалских утакмица. Много касније, и сам је постао њихов актер, али не као играч, већ као један од најпрослављенијих судија у бившој Југославији.

Као фудбалер, почео је управо у Славији, да би неколико година касније заиграо у Војводини. Одатле је опет дат свом матичном клубу на позајмицу, а тако „позајмљен“, безецован је од холандске Спарте. Тешка повреда лигамената заувек му је запечатила каријеру фудбалера, али, с друге стране, отворила блистави пут фудбалског судије, који је у своју биографију уписао и 15 интернационалних мечева. Прва утакмица коју је судио одиграна је између пионира Војводине и репрезентације Осијека. Након тога, захваљујући добрим суђењима, узнапредовао је читавих осам рангова и доспео до прве лиге. Данас га памте бројни ватрени навијачи широм некадашње државе. А и он сам, вели, памти много тога.

Ако се не рачунају инциденти пред сам рат, фудбал је „у његово време“ био много лепши.

Последњи Савин професионални звиждук био је 2000. године  на утакмици Звезда – Напредак.

– Да нисам судио, не бих стекао највеће богатство које човек може имати, а то су пријатељи. И шта год се десило, све те људе и све те градове и даље доживљавам као своје. Ко зна, да сам успео као фудбалер, сад бих можда био Холанђанин. Овако сам и даље Подбарац и презадовољан сам – вели „строги делилац правде“, како су га коментатори некад називали.